Posebno mesto u istoriji srpske muzike zauzima kompozitor Petar Stojanović. Dao je izuzetan, gotovo reformatorski doprinos srpskom koncertantnom muzičkom stvaralaštvu delima za violinu, ali i ─ prvim u našoj istoriji ─ koncertom za saksofon i orkestar. Milan Savić premijerno izvodi delo, a prati ga iskusni Uroš Lajovic, počasni dirigent našeg orkestra. Koncert otvara uvertira velikog operskog reformatora Karla Marije fon Vebera, a zaokružuje Reformacijska simfonija Feliksa Mendelsona.
Gotovo dvadeset godina pre komponovanja prve nemačke nacionalne opere, Čarobni strelac (1821), Karl Marija fon Veber (1786–1826) je nameravao da komponuje operu na osnovu mita o Ribecalu. Iako tu nameru nije do kraja realizovao, ipak je uvertiru za nedovršenu operu Ribecal (1804–1805) preradio u koncertnu uvertiru Vladalac duhova.
Mit o šumskom divu Ribecalu pripada germanskoj i češkoj mitologiji. U jednoj od verzija priča za decu, Ribecal krade princezu kojoj, da ne bi bila usamljena, pravi igračke od repe. I tako, dok je on bio zaokupljen izradom najlepše lutke, princeza uspeva da pobegne. U drugoj verziji, on je bezbrižan šumski div koji uvek pomaže neznancima, ali ako ga neko izneveri, pokazuje svoju mračnu stranu. Ribecalova priroda je kontradiktorna – razigran, ali dostojanstven, tvrdoglav, ali prilagodljiv.
Takva je i Veberova uvertira, ispunjena suprotnostima u pogledu muzičkih materijala dela. Od uvodnih taktova Veber oslikava Ribecalovu hladnu prirodu, te lirskog i dobroćudnog, pa onda setnog i usamljenog diva. Cela uvertira zasniva se na smeni ovih suprotnih tema, koje na slikovit način dočaravaju lik Ribecala, odnosno Vladaoca duhova.
Srpski kompozitor, violinista, dirigent i pedagog, Petar Stojanović (1877–1957), rođen u Pešti, muzičko obrazovanje stekao je u Beču gde je studirao violinu i kompoziciju. U Beču je stekao značajnu reputaciju kao izvođač i kompozitor, a pre svega kao autor i izvođač koncerata za violinu.
Od ukupno šesnaest koncerata za instrument(e) i orkestar koje je komponovao, osam predstavljaju prva ostvarenja tog žanrovskog opredeljenja u istoriji srpske muzike. Stojanovićeva orijentacija prema solističkim koncertima može se dovesti u vezu sa bečkom muzičkom tradicijom kojoj je bio izložen tokom svojih mladalačkih dana. Stojanović je uživao značajno priznanje i popularnost tokom života, ali je nakon smrti njegov opus postepeno padao u zaborav.
Jedno od zaboravljenih i nikada izvedenih dela je i Koncert za alt-saksofon i orkestar (1942–1943) koji pripada Stojanovićevoj poznoj stvaralačkoj fazi. Ovo delo predstavlja pionirski poduhvat ne samo u kontekstu srpske istorije muzike i izvođaštva, već i u svetskoj istoriji muzike – do tada je postojalo manje od deset koncerata za alt-saksofon i orkestar.
Izbor alt-saksofona kao solističkog instrumenta predstavlja ne samo težnju za istraživanjem specifičnosti samog instrumenta, već i prostor za novinu u pogledu muzičko-izražajnih sredstava, odnosno već evidentnih uticaja modernističkih tendencija u njegovom stvaralaštvu. Stojanovićevo interesovanje za ne tako često zastupljene instrumente u polju koncertantnog žanra, kao što je u ovom slučaju saksofon, može se povezati sa rastućom popularnošću džez muzike u Evropi i Jugoslaviji tog vremena.
Na nivou ciklusa, dramsko težište se nalazi na mestu prvog stava, što ukazuje na Stojanovićevu vernost tradiciji klasicističkog tipa koncerta u kom je prvi stav predstavljao težište, drugi stav lirsku oazu, a treći veselu igru – Rondo. Iako treba da predstavlja lirsko odmorište ciklusa, Stojanović zapravo napušta tradicionalni koncept drugog stava. Umesto oaze, on formira sukobe muzičkih entiteta u prelazu ka drugom delu, gde se suočavaju dva austrijska sveta – salonski (valcer) i narodni (lendler) koji su okruženi srpskim melosom. Ovaj stav jeste momenat Stojanovićeve nostalgije – čežnje za prošlim (ne ratnim) vremenom – koju prikazuje kroz smenu svih tradicija koje su deo njegove muzičke ličnosti. Dok je najintenzivnija aktivnost muzičkih komponenti prisutna u prvom stavu, treći stav, ipak tradicionalno, predstavlja jednu veliku muzičku igru.
Simfonija Reformacija (1829–1330) Feliksa Mendelsona (1809–1847), komponovana je povodom tristagodišnjice Augsburške konfesije, a prvi put je izvedena 1832. godine. Zamislio ju je kao muzički odraz reformacije, koristeći luteransku himnu Ein’ feste Burg (Snažna tvrđava je naš Bog). Ipak, ubrzo nakon premijere, kompozitor je izrazio kritički stav prema ovom delu, jer je smatrao da simfonija nije u stanju da samostalno prenese poruku bez dodatnog objašnjenja.
Forma simfonije je ciklična. Prvi stav uključuje stilizovane crkvene harmonije i aluzije na Palestrinin tip polifonije, dok se u finalu pojavljuju prepoznatljive melodije poput Drezdenskog amena i luteranske himne Ein’ feste Burg.
Reakcije na premijeri bile su podeljene. Neki kritičari hvalili su narativne i estetske ciljeve, dok su drugi smatrali da je delo previše zavisno od verbalnog objašnjenja. Mendelson je to video kao slabost, zaključivši da simfonija nije dovoljno komunikativna samo na osnovu muzike. Uprkos prvobitnom neuspehu, danas simfonija ostaje ekletantan primer Mendelsonovog istraživanja granica programske muzike, njegovog pokušaja da poveže duhovne, istorijske i muzičke teme, što i dalje inspiriše publiku i analitičare.
Nikola Nejčev
Medijski sponzor
